Nisi sama…

       Prvi put sam je videla takvu. Sedela je, naslonjena na modro crveni zid. Noge, savijene u kolenima, počele su da se tresu. Pokušavala je da se smiri. Sedela je i, ne pomerajući se više, gledala u pod. Kao da pokušava nečeg da se seti. Žarko sam želela da je utešim, da je zagrlim, da je pustim da mi se isplače na ramenu. Znala sam, nešto ju je strašno mučilo.

     Nežno je milovala gitaru koja je ležala pored nje. Polako je prelazila preko žica svojim lepim, mršavim šakama i dalje gledajući u pod. Iako sam sedela tačno preko puta nje, bila sam ubeđena da nije ni znala da sam tu. Melodija koju je stvarala svojim prstima koji su polako klizali po gitari, gotovo me je uspavljivala. Slušala sam najlepšu uspavanku na svetu. Posmatrala sam njene, na prvi pogled, mirne ruke. Pomerale su se kao da su jedini deo njenog tela koji je ostao živ. Pogled joj je bio prazan, skroz odsutan.

     Čak i u takvom stanju, ona je meni bila prelepa. Kosa joj je lepršala do bradavica dok se vetar, koji je uspeo da uđe u već dovoljno hladnu prostoriju, probijao ispod njene široke majice. Noge su joj sad stajale nepomično. Nije ni reč progovorila, a sve sam je razumela. Imala sam potrebu da sednem pored nje, da je uhvatim za ruku i kažem joj: „Nisi sama.“
Ali nisam smela. Samo sam je gledala, zamišljajući kako ustaje i kaže sebi: “Dosta je!” Htela sam da je vidim nasmejanu, a nisam imala hrabrosti da probam da je nasmejem. Prolazili su sati, a nas dve smo i dalje sedele jedna preko puta druge, svaka u svojim mislima. Još uvek se čula tiha melodija koju je proizvodila na gitari, a ja nisam prestala da je posmatram i razmišljam kako da je vratim.

     Jedna suza je krenula. Spuštala se polako niz njen nežni, crveni obraz kao da hoće da oživi taj lik koji je izgledao kao da su poslednje kapi života isceđene iz njega. Ali, ne, ona nije skidala pogled sa poda i pomerala je samo ruke koje su nastavile da maze gitaru.
Ta jedna suza me je navela da skupim hrabrosti. Tiho sam ustala i ubrzo sam se nalazila na samo nekoliko centimetara od nje. Bila sam sigurna da nije ni primetila kad sam se oprezno naslonila na glatki zid boje trule višnje i spustila se, trudeći se da prikrijem svaki šum.
Ćutala sam. Ućutala je i gitara. Osetila sam nemir u sebi. Htela sam da joj kažem da nastavi da svira, ali glas, kao da mi je bio oduzet.

     Jaka toplota se probijala kroz moje telo. Mislila sam da mi šaka gori, pokušavala da se smirim dok nisam shvatila da ta toplota, zapravo, dolazi od nje. Čvrsto mi je stegla ruku i gledala me kao da se pre toga ništa nije desilo. Kao da smo se obe probudile iz dubokog sna. Pogled joj je odjednom postao miran, umiljat, a sjaj u očima je izrazio njihovu divnu boju čokolade.
“Hvala ti!”, reče ona, nasmejavši se i nastavi da svira gitaru s osmehom na licu.

0222c65555f04bd15d4ff89d7a108c4a

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s